pjesme koje pišeš
kažeš nisu za mene
to su neke davno napisane prepune ljubavi i čežnje
za nekog drugog pajaca što je otišao
s bradatom ženom iz onog poznatog talijanskog cirkusa
skrivajući se iza Dumbovih ogromnih ušiju
da ti se nikad ne vrati
ja i dalje tebi pišem
i molim malog brončanog budu
nasmiješenog debeljka
na polici starog regala
da mi podariš bar jedan iskreni osmijeh
da u tvom oku napokon
ugledam odraz svoga lica
evo palim mu mirisne štapiće ne bi li ga
udobrovoljio
slatkastim mirisom vanilije
žrtvovat ću mu
i zadnji ovogodišnji cvijet lopoča
ukraden koi šaranima iz malog vrtnog jezerca
samo da mi otvori stražnja vrata u cvjetne stepe tvoga srca
prestani u meni ne tražiti njega
ne znam ja žonglirati
upaljenim bakljama u mraku
mogu jedino probati na rukama stajati
ali moraš me čvrsto uhvatiti
da opet ne tresnem leđima
o kamenu tvrdu ledinu života
ne puštaj me …. dubit ću na glavi ostatak života
samo ostani
postajem li ja klaun il pajac
kad nazoveš bar se javi … ne šuti ...
da ti barem čujem glas
ili te je strah
